Приче Причалице

Приче, песме и драмски текстови за децу
Аутор: Видосава Стојшин - Неда

Бајка о Јасенки и Рабаску

Тече река Рабас између брда, шума, ливада и њива. Жубори, шуми, негде утихне, на неком месту као да се његова вода свађа са камењем које је прекрило дно.

Сунце се пробија кроз лишће дрвећа и, ево – већ неколико најупорнијих зрака уронило је у речицу, позлатило рибице и рачиће и прозирна крила вилиног коњица који је летео над водом.

Видели људи да је добро имати пут поред реке па га и направили.

Пролазе путем кад иду у воденицу, у суседно село послом или на весеље а и да се нађу са пријатељима у тешким тренуцима.

Путем иде и даждевњак у свом најлепшем црно-жутом оделу, а и змија вијуга журећи у камењар.

Ту су и срне које са срндаћем прелазе пут да би отишле у другу шуму. Застану на путу, ослушкују нешто, оњуше, затрепћу својим крупним очима, из којих као да ће сваког тренутка канути сузе, и одлазе даље.

Шума крај пута сања и смеши се у сну. Птице се љуљушкају на грани. Шумске животиње се притајиле.

Само лептир великих шарених крила, нечујно лебди изнад цветова као да тражи нешто. Дуну ветрић. Шума се трже из сна, животињице се покренуше, лептир пронађе цвет који је тражио и склопи крила. Ветар нешто шапну шуми, а она затресе лишћем. Птице зацвркуташе на гранама. Чу се жамор.

Од цвета до цвета, од листа до листа, од гране до гране: “Шумска вила родила кћерку!

Шумска вила родила кћерку!”

Орило се хиљаду гласића шумом. Певало се, веселило. Долете славуј са својом породицом и кад чу за новост, упита: “Како се зове?” Тад се сетише да малој вили треба дати име.

Бели јасенов цвет шапну грани: “Нека се зове Јасенка, јер је овде рођена.”

Шапат се претворио у жамор.

Свима би по вољи:Јасенка је лепо име.

Тече река Рабас. Рибе, и велике и мале, пливају, искачу из воде, играју се таласићи говоре нешто један другом, а жалосна врба спустила гране до саме воде да чује какву то тајну таласићи имају.

И чула је: “Родио се водени дух! Родио се водени дух!”

Радознала жалосна врба затресе својом дугом зеленом косом и упита: “А како се зове беба?”

Рабас поносно зажубори: “Рабаско, драга врбо, Рабаско, тако сам срећан!” Врба ништа не одговори, већ само уздахну а јато птица полете.

Тако се и у шуми и у реци прослављало – због две бебе: Јасенке и Рабаска.

Расте мала шумска вила Јасенка. Расте и радује се свему што види, чује, осети. Разиграна,распевана, омиљена.

Пева са птицама и цврчцима, плаче са малом бубамаром која се изгубила. Помаже пауку да исплете мрежу. Пентра се уз стабљику шумског цвета да поздрави пчелу која из полена сише слатки сок. Безбрижну, носи је лептир кад јој се прохте да лети.

Из прикрајка прате је нечије очи мрачне и строге.
То је шумски вилењак.

Смешка се злурадо. Не уме другачије. Не зна да се радује. Сви га се плаше и избегавају га.

Он то зна и драго му је што је тако. Сам, неузнемираван. Само да није оних брбљивих птица које су савиле гнездо у близини његове пећине. Цвркућу о љубави.
Пих: љубав! Важна је само моћ.

Тако размишља зли вилењак и чека да Јасенка порасте.
Узеће је за жену.

Да Јасенка не би пристала, о томе не мисли, јер ко би смео и да помисли да се супротстави њему,који је најстрашније биће у шуми.

Трудиће се да она, кад постане његова жена, буде окрутна као и он. И зла, без осмеха.

То ће бити права ствар. Оваква каква је није оно што он жели. Видео је кад је помагала једној малој љубичици да отвори латице. Доброта је највећа глупост. А он,препун мржње и зла излечиће је од доброте и племенитости.

Са таквим мислима, зли вилењак се повуче у таму своје пећине.

Рабаско је био несташан водени дух. Скакао је са камена на камен, са гране на грану, са гране у воду. Плашио је рибе и рачиће, опонашао жубор воде кад би Рабас пресушио па су људи пролазећи путем, у чуду вртели главом и крстили се.

Топао дан. Ни дашка ветра, а лишће на врбама трепери. То Рабаско плете врбину зелену косу.

Смењивали се дани и ноћи. Смењивала се годишња доба. Иза дуге зиме дође пролеће. Јасенка је трчала шумом. Снег се топио и прво пролећно цвеће је поздрављало малу шумску вилу. Јасенка, раздрагана доскакута до ивице шуме.

Рабаско се баш љуљушкао на врбином листу, кад угледа Јасенку. Изненађен и усхићен, он клизну са врбиног листа у Рабас.

Таласићи се насмејаше, а рибе се загњурише у воду.
Рабаско још једном погледа, протрља очи, али Јасенка је још увек била на ивици шуме.
И њено срце је брзо, брзо куцало, а знала је и зашто: заљубила се.
Пожелела је да пољуби сваки цветић, сваку травчицу.

“Ово је жена мог живота!” помисли Рабаско.
“Све ћу учинити да буде моја заувек!”

Шума је знала а знао је и Рабас да је све узалуд. Љубав између шумске виле и воденог духа је немогућа.

Јасенка и Рабаско су се гледали а у шуми је владала пометња.

Јасенкина мајка је примила поруку од злог вилењака да он жели да Јасенку узме за жену и да мисли да ће његова жеља бити испуњена јер он је најбогатији у шуми и има највећу и најмрачнију пећину.
Вила је била очајна.

Сови, која је поруку донела и чекала одговор, рекла је да ће ускоро одговорити јер мора о томе да обавести Јасенку.

Сви Јасенкини пријатељи били су тужни.

Утом се појави Јасенка скакућући и певушећи.
Нешто лепо се догодило малој вили: заљубљена је, то се види.
Мајка јој приђе, загрли је и пољуби.

“Имам нешто важно да ти кажем.” рече мајка, али Јасенка брзо рече:

“Мама, ја сам се заљубила и хоћу да се удам за Рабаска!”

Мајка побледе. “То је немогуће, дете моје! Никад се шумска вила није удала за воденог духа!”

Јасенка, до малочас срећна, заплака: “Али, ја само њега хоћу,мама!” Мајка није знала шта да каже. Најзад тихо рече:

“Мораш се удати за злог вилењака. Послао је поруку и жели да му будеш жена. Њему нико не сме да се супротстави.”

Не говорећи ни речи полако су мајка и кћерка ишле кући.

Јасенка и Рабаско су се сваког дана заљубљено гледали и прижељкивали да се догоди чудо и да они вежу своје животе.

Једног дана, сунце гледајући двоје заљубљених, одлучи да им помогне:
отопи снег у брдима, Рабас надође и вода прели пут и дође до ивице шуме. Рабаско стиже на таласићу до Јасенке која је седела наслоњена на младу травку, узе је у наручје и однесе у свој дом.

Ту би причи био крај, али ево злог вилењака, који је све видео, јер је пратио Јасенку.

То што је видео било је нешто што није могао да схвати и он поста још мрачнији ћутљивији.

Вратио се у своју пећину и никад га нико више није видео.

А Јасенка и Рабаско!? Добили су близанце: сина Јасенка и кћерку Рабаску.
Баш ове јесени полазе у први разред.

Аутор: Видосава Стојшин

Видосава Стојшин Неда

(Српски) Језик:

Аутор: Видосава Стојшин - Неда