Аутор: Видосава Стојшин - Неда

Мачка с плавим перјем

Ирена је за рођендан добила маче. Било је бело са жуто-смеђим шарама.

„Мау“ рекло је маче и уплашено гледало у Ирену.

„Одувек сам желела да имам мацу“ шапнула је мачету, а оно је почело да преде.
„Како се зовеш?“ каже тихо Ирена, а онда сама одговара: „Лина.“ Мачету се свиђа име и умиљава се.

„Ето“, размишља наглас Ирена „сад имам Лину, а за прошли рођендан добила сам папагаја Лорија.

“ Лори,чувши своје име,провуче главу између две жице на кавезу и погледа Ирену и Лину.

„Аха“ размишља Лори „то нешто, што Ирена мази нема кљун, а перје му је неугледно – пих!“

„Мау“ јави се Лина, а Ирена, разуме,наравно, и носи зделицу млека.

После вечере,Ирена објашњава Лини: „Ево, ова кутија, Лино, то је твој креветић, а ова друга с песком, то је ВЦ. Можеш да спаваш и на мом кревету али да нико не види.
Лина се снашла у новој породици. Ирена јој је била права другарица.

Јутро је. Мама и тата одлазе на посао, Ирена у школу, а Лори и Лина остају код куће.

Мачке су радознале. Лина шета по соби, свуда завирује, њушка. Скочи на кревет, па на сто, па са стола на полицу с књигама. На полици је кавез.

У кавезу Лори „Добар дан, добар дан!“ брзо говори Лори „добар дан, госпођице Гицо!“

„Мау, мау!“ бесно мауче Лина. „Нисам ја Гица, ја сам Лина“, наглашава своје име мачка!“ и опасно се приближава кавезу.

Лори страхује да Лина можда уме да отвори врата кавеза и да завуче шапу да га зграби као у цртаном филму. Али, на сву срећу, Лина није имала такву намеру.

Лори се мало смирио и каже: „О, извините, извините, хтео сам само да вас поздравим, па сам се збунио. Како Вам се свиђа код нас?“

Лина не одговара. Силази са полице и њушка велику саксију са цвећем.

„ Да нема какав миш иза ормара?“ пита се Лина иако још није пробала миша. Али, она је мачка и размишља као и све друге мачке. Мачке лове и птице а Лори је птица. Да ли он икад излази из кавеза“, размишља Лина.

Лори, као да чита њене мисли, рече: „Видим, Лино да Вам је досадно. Испричаћу Вам једну причу. Може?“

Лина климну главом и намести се на Иренином кревету да слуша.

„Била једном лепа мачка као Ви, госпођице Лино. Живела је и уживала. Хранила се најлуксузнијом храном, спавала на свиленим јастуцима, слушала најлепшу музику. Али јој све то досади. Постаде замишљена. Каква је она мачка кад не лови, јер све су мачке ловци. Кога да лови.

Није излазила из собе у којој је живела, јер та соба, припадала је стану до којег се стизало лифтом.

Био је то петнаести спрат. Није смела да стоји на прозору и посматра пролазнике јер би је ухватила вртоглавица. Шта да ради?

Погледа по соби и угледа кавез у којем је живео један папагај плавог перја као ја. Мачка скочи на кавез, отвори врата, зграби папагаја и поједе га. Била је задовољна. Осећала се као права мачка.

Али када хтеде да се умије и олиже шапе, што је обичај свих мачака, виде да јој уместо њене меке, сјајне длаке тело покрива плаво перје. Није могла да верује. Шта се то догодило?! Чудо! Нешто страшно, заиста страшно!

„Спава“ рече полугласно папагај и ућута.

  *   *   *  

Лина је спавала. У сну је видела своје шапе прекривене плавим перјем и није знала шта ће да ради.

Онда угледа миша који је позва да пође за њим. Она пође. Миш уђе у рупу на зиду а Лина га је пратила.

„Шта се то догађа?!“ упита се мачка. Како она може да уђе кроз тако малу рупу?! Али није имала времена да размишља. Миш јој показа столицу и кад је села, упита је: „Госпођица жели шишање, зар не?! Све мачке којима израсте перје кад поједу птицу, морају да се ошишају.
Шта ће мислити свет о њима, у ствари, о Вама. Зар не?“
Лина пристаде. Миш је стручно радио свој посао. „Готово“ рече “кућа части. Надам се да сте задовољни?“

Лина се погледа у огледало и цикну : „Ију, па ја сам гола мачка!“ И пробуди се.

Погледа у кавез: Лори је спавао. Погледа своје шапе: биле су у реду. Олиза их срећна.

Дубоко уздахну. „Лори, Лори!“ Викну. Лори отвори очи „Ја сам вегетеријанка, не једем ни мишеве, ни птице, а кад сам била мала, била сам алергична на птице с плавим перјем.