Аутор: Видосава Стојшин - Неда

Прича о осам сестара

Била једном једна жена која је имала седам кћери.

Донатела је била најстарија и најозбиљнија.

Ребека је била млађа и помало бојажљива.

Мирела је волела сама да се игра.

Фани је увек била у Мирелиној близини али је само посматрала и дивила јој се.

Соња је долазила ко зна одакле, мало се задржавала код Миреле, почињала игру са Фани а онда одлазила даље без објашњења.

Лара је била мала, трчала би час за једном, час за другом сестром а онда би се враћала у мајчино наручје.

Симона је била беба, све су је сестре обожавале али она се као и Лара најбоље осећала у мајчиним рукама.

По дану је свака налазила неку забаву, али кад сунце зађе, мајка их је звала у кућу. Рекла им је да је то време за певање. Свака од њих имала је своју песму коју мора да увежба. Ноћ долази, а оне уморне спавају.

Мајка певуши беби.

Године су пролазиле а сестре порасле и постале праве лепотице. Мајка им је говорила да је време за удају. Оне су само одмахивале главама и смејале се.

Имале су своје тајне које су једна другој шапутале, али о удаји нису разговарале.

Једне вечери су се договориле да оду од куће да негде у свету нађу срећу. Кад је мајка заспала, изашле су тихо и кренуле. Целу ноћ су пешачиле не осећајући умор већ само узбуђење.

Свануло је када су стигле у један град. Биле су усхићене када су угледале велику прелепу зграду.Нешто их је привлачило да јој се приближе и пођу уз степенице. Кроз полуотворена врата чули су се звуци.

Оне ослушну: као да је неко изговарао њихова имена. Помислише да им се то учинило али кад се прозивање понови, оне уђоше.

“Добро дошле! Одавно вас чекам. Ово је мој дворац али без вас би све било безначајно” зачу се пријатан глас.

“Ти, До седи на ову столицу. ‘Ре, твоје место је на столици изнад До. Уосталом, на свакој столици је написано име, снађите се.”

“Питате се откуд ја вас знам и како то да сте баш овде дошле ­? Ја сам Музика али без вас нисам ништа,а ви сте ноте. Али, нешто није у реду? Недостаје ваша најмлађа сестра, Доротеја или До Два.”

Те ноћи је Симона отишла по сестру, закључала врата куће и понела кључ, Виолински кључ.

А шта је било с њиховом мајком? О, па то је Уметност. Знали сте, зар не?