Аутор: Видосава Стојшин - Неда

Страшан сан

Лица: Мирко, предмети (књиге), мајка (глас)

Мирко долази из школе, баца ранац у угао собе, јакну у други угао, џемпер преко столице, панталоне поред кревета. Легне у кревет и утоне у сан. На прстима улазе књиге – школски предмети и стају поред Мирковог кревета. Шапућу.

ЧИТАНКА: Ја сам Читанка. Сва ме деца знају. Неки воле да ме читају, а неки не. Али Мирко… Он нема појма да ја постојим. Кад дође из школе и баци ранац, плашим се да ће ми се листови поцепати. Сви би мислили о мени: млада а аљкава.

МУЗИЧКА КУЛТУРА: Неко би помислио да, ако не воли да чита, воли музику. А, не. Ја Мирку служим само зато да црта по мојим корицама, а ни листове не штеди.

МАТЕМАТИКА: А мене мрзи, Каже да не може да ме види ни на слици. Можете замислити како се осећам (плачним гласом)!

ПРИРОДА И ДРУШТВО: Сви у природу! Природу треба чувати! Природу! Вода, ваздух, земља! Знате ли чега се Мирко придржава? Само оног: сви у природу! А друштво – то је кад се скупе слични њему и побегну са часа.

ЛИКОВНА КУЛТУРА: Ви знате да сам ја уметничка душа (уздахне). Када сам видела да Мирко свој таленат испољава цртајући на зиду школе неке чудне ликове, позлило ми је(хлади се лепезом).

ФИЗИЧКО ВАСПИТАЊЕ (подругљиво): Добар је он! Сви су гађали у мету, а он право у прозор и – разбило се стакло. Лопту шутне, али не у гол већ на кров школе. А кад је био голман, попео се на стативу. Директор је случајно погледао кроз прозор и умало није пао са столице кад је видео Мирка како стоји на стативи као кловн – на једној нози.

ЧИТАНКА: Шта да радимо ? Овако даље не иде.

МАТЕМАТИКА: Ја имам предлог.

СВИ: Кажи! Кажи!

МАТЕМАТИКА: Предлажем да га вратимо у рано детињство, кад је имао две године или три, јер се он понаша тако као да је мали и као да ништа не разуме.

ЧИТАНКА: Није лош предлог. На мојим страницама има бајка а у њој чаробни штапић. Замахнем чаробним штапићем и Мирко се нађе у кревецу.

СВИ: То је занимљиво.

Мирко се буди, трља очи, а за то време књиге се искрадају из собе.

МИРКО: Јао! Јао! Нећу да будем мали – ја сам ђак. Никад више нећу радити оно што не ваља! Учићу, чуваћу природу, нећу цртати по књигама и зиду школе. Бићу пажљив на часовима. Обећавам. Јао, јао! Да ли сам ја сањао страшан сан или …

МАЈКА (из друге просторије): Сине, с ким то причаш?

МИРКО: Учим, мама, па се преслишавам.

МАЈКА: Спавај, сине, знаш ли колико је сати?! Лаку ноћ.

МИРКО: Лаку ноћ, мама.

(публици) Чини ми се као да оно није био сан. Али, било како било, обећао сам: бићу добар.
Ви ми, децо, верујете, зар не?!