Аутор: Видосава Стојшин - Неда

Успомене с мора

Били смо у Будви. Мој брат Јован је упознао Сашу. Саша је ишао у други разред као и Јован. Цео дан су били заједно и измишљали хиљаду игара.

Када смо се спремили за повратак у Београд, Јован и Саша су нешто дуго шапутали.

Ствари су биле спаковане,кесе са шкољкама,разнобојним каменчићима и песком такође,а три флаше са морском водом биле су ту и без њих се није могло вратити кући.

Наша сестра Љубица је држала у рукама кутију. О њеном садржају нисмо знали ништа. Ја сам носио ранац у рукама и ни за шта на свету не бих га ставио у пртљажник. Јован се понашао као да му се не иде кући. Најзад је ушао у кола.

Кренули смо. Кад смо пролазили крај Сашине куће,Јован је замолио оца да стане да се поздрави са другом.Кола су стала и док се Јован поздрављао са Сашом,Љубица и ја смо видели како је неприметно, у кола ускочила Лила, Сашина куца, која се протекле две недеље није одвајала од Јована и шћућурила се под Јовановим седиштем.

Погледали смо се без речи. Завереници. Јован није обраћао пажњу на Лилу,али је посматрао мој ранац и Љубицину кутију.

Тата је ћутећи возио,а мама је препричавала доживљаје и гласно се смејала. Нису обраћали пажњу на нас.Онда се из Љубицине кутије зачуло маукање ,испод Јованових ногу режање а из мог ранца крештање.

Отац је нагло закочио и он и мама су нас запањено погледали. Изашли смо из кола. Тата је рекао:”Па добро децо,шта то значи?” Његов глас је био оштар и нама се чинило да га таквог не познајемо.

Јован је загрлио Лилу и гласно заплакао:”Тата,молим те да је задржим! Нећу бицикл, нећу на екскурзију….” и молећиво гледао у оца.

Љубица је извадила сиво маче из кутије,које је прело и умиљавало се. Ћутала је и гледала наизменично у оца и мајку.

Отац се најзад окренуо према мени:” А ти,шта си ти покушао да прошверцујеш?” Извадио сам Микицу,којег ми је поклонила Ина за рођендан (тако сам јеј рекао и одвео је на сладолед, иако ми је рођендан у октобру) и пољубила ме,наравно.

Отац нас је гледао, а ми смо ћутали и кришом гледали у мајку. “Вера, ми идемо олима а овај путујући циркус нека се снађе сам. ” Мама је праснула у смех и рекла:” Упадај у кола и крећемо! ” Одахнули смо. Чак смо се и насмешили.

Те школске године нисмо ишли на екскурзију. Јован није добио бицикл али је Лила добила дивну кућицу.

Сивка ће ускоро постати мама и Љубица јој шије душечић а купила је и корпу за њу и потомство. Микица има кавез који је био прескуп, а он је најчешће ван њега. Храна за наше љубимце превазилази џепарце који нам дају родитељи, па баба и деда прискачу у помоћ.

Мама и тата су одлучили да се не мешају око Лиле, Сивке и Микице. То су препустили нама, јер то су наши љубимци. И још нешто: на море иду сами, без нас, јер ми имамо обавезе.

Донеће нам шкољке, каменчиће разних боја и морску воду.