Аутор: Видосава Стојшин - Неда

Мала снежна прича

Снег веје. Крупне пахуљице се лагано спуштају, покривајући трагове санки, скија, клизаљки.

Ноћ је. Нигде никог.
Само снешко Снешко, кога су деца направила тога дана, стоји и броји пахуљице: “Милион….,два милиона…., три милиона…..”

Досадно му је. Уживао је кад су око њега била деца, заруменела од хладноће.

Сад је сам. Шта да ради? Неће целу ноћ бројати пахуљице! Могао би да се санка, али нема санке.
И ко је чуо да се снешко санка?!

А можда би могао и без санки да се спусту низ улицу?

И пође.

Прво лагано, готово бојажљиво, а онда све брже, јер је улица била стрмија.

Мало се уплашио. А шта ако налети на неког, од њега би остала велика грудва снега.
Не, не. То никако не сме да се догоди.

А онда подиже поглед и угледа….То није могуће! Неко, кога је снешко могао да сања.

Снешка, девојчица од снега пружи му руку.

“Част ми је” збуњено рече Снешко, прихватајући пружену руку.
“Могли бисмо да прошетамо – ноћ је дивна.”

“Да, баш бих волела” рече Снешка.

Они пођоше, а пахуљице се засмејаше и наставише свој лагани силазак на земљу.