Аутор: Видосава Стојшин - Неда

Пчела и цвет

Прошла зима, зазеленела трава, а у трави пролећни цветови, бубице – ври од живота. Сунце разнежено обасјава планету, ваздух препун мириса. Дувају ветрови, отварају листове на дрвећу.

Онда преко ноћи процветају воћке: оките се гране белим и ружичастим цветовима.

Природа се претворила у радионицу: сви раде. Јабука у дворишту као невеста – цвет до цвета.

Чује се узбуђено зујање – ројеви пчела запосели воћку. Али један цвет, кад угледа пчелу, скупља своје латице.

“Хеј, ти, отварај се! Ја сам пчела, знаш.”

Цвет каже:

“Нећу. Не примам пчеле. Види какав сам леп, најлепши. Не дозвољавам никоме да ми приђе.”

Пчела не може да верује да цвет јабуке тако говори, али неће да расправља и да објашњава како, ако не буде опрашен, никад неће постати плод. Још мало је стајала и чудила се, а онда одлете до другог цвета.

Људи кажу да време брзо пролази, код биљака је то другачије, али било како било, заметнуше се мали зелени плодови који су сваким даном бивали све већи.

Гране отежаше од сазрелих јабука. Само на једној грани, на месту где је био цвет, стајале су суве латице и увео тучак.

Јабуке погледаше једна другу и тихо рекоше:

“То је био онај уображени цвет, који није дозволио пчели ни да му приђе и који није поштовао Мајку Природу.

Свако има свој задатак на овом свету.

“Ућуташе јабуке, заруменеше се њихови образи и насмешише се групи деце која се приближавала.