Аутор: Видосава Стојшин - Неда

Сара

Сутра је Сарин рођендан. Мама пече коре за торту. Помаже јој пријатељица, јер Сара је мала а Сања још мања.

Али Сара мисли да је велика. Чини јој се да је ове недеље сваки дан расла за један центиметар, можда јој се тако само чини. А и прави се важна (тако каже Сања), јер сутра је њен рођендан – тачно десет година.

Мама каже да је сад пола девојке. Не свиђа јој се што је пола, али оно девојка – то јој се свиђа.

Сања хоће да меша смесу за фил, али Сара јој не да. “Не дирај! То је мој фил (наглашава оно „мој“), за моју торту, за мој рођендан!

Сања увређено оставља посуду са филом и одлази у собу.

„Сања“, каже Сара после неколико минута“ да ли да обучем сутра плаву сукњу или оне беле панталоне са цветићима при дну ?“

Али Сања се прави да је не чује, као: чита књигу.

Сара зове Мину, другарицу из клупе на телефон:

“Хеј, Мина, шта ћеш сутра обући кад будеш пошла код мене на рођендан ?!“

„Јао, Саро, тако ми је жао, али нећу моћи да дођем код тебе. Идем с мамом на аеродром – долази ми тетка из Лондона.“

Сара спусти слушалицу без речи. Онда узме мобилни и откуца поруку (већ трећи пут) свом најбољем другу Фићи да га подсети да сутра не закасни ни један минут на прославу рођендана.

Од Фиће стиже порука да иде у село, долази унедељу и тада ће јој донети поклон који је већ купио и, наравно: жао му је.

Сара је већ љута. Излази из стана и прескаче по две степенице до другог спрата. Тамо станује Нена, с којом иде често у вожњу бициклом.

Врата отвара тетка Лела, Ненина мама: “Саро, Нена је отишла са Јованом у Врујце. Замолила ме да ти кажем да се не љутиш што неће бити код тебе сутра на рођендану, али то и није важно, ви сте ионако стално заједно.

“Сара, без „довиђења“ силази лагано низ степенице.

Улази у стан, погледа у Сањину собу, а она и даље чита, не обраћа пажњу на Сару.

Сари се чини да ту нешто није у реду: како су одједном и Мина, и Нена и Фића спречени да дођу на њен рођендан.

У једном тренутку јој се учини да је Сања завереник, али није била сигурна.

„Мама, можемо ли Сања и ја да ти помогнемо? Сања би могла да меша фил, а ја бих млела орахе.

“Мама каже Сари да изађе из кухиње, да не смета и да је скоро све већ готово.

Улази Сања у кухињу и каже мајци: „Мама, сутра је Сарин рођендан али мене боли зуб, а имам ионако заказано код зубара, зар си заборавила – у пет.“

Сара само што не заплаче. Па, какав је то рођендан?!

Мама изнервирана, јер је заиста заборавила на зубара, Сања са тужним изразом лица.

Сара више не може да издржи: сузе се сливају низ образе.

Тетка Дара, „мамина десна рука“ у припремама рођендана, упита:

„Саро, душо, боли ли те нешто? Што плачеш? “Е, само је требало да се постави то питање!

Сад Сара гласно плаче и говори испрекидано, тако да нико не разуме.

Мама је у чуду. Стоји немоћно поред судопере и сети се нечега због чега би и она могла да заплаче.

Звони телефон. Мама подиже слушалицу. „Добро, Мина, видимо се сутра у пет.“

Сара гледа у маму и као да не верује кад јој мама преноси Минин поздрав.

Стиже порука на мобилном али Сара неће да погледа. Тетка Дара чита поруку од Фиће: Тата је отишао сам, а ја сам сутра код тебе у пет.

Сања отвара врата стана. Утрчава задихана Нена:

„Нисам отишла у Врујце, ишла сам да ти купим поклон, али Сања и ја смо хтеле да се нашалимо, ниси ваљда љута!“

Сари се осушиле сузе на, сад већ зарумењеним образима.

„Безобразнице!“ каже али види се да им је опростила.

Нена каже да сад мора да иде кући а Сања и Сара шапућу нешто и договарају се да мама не чује.

„Важи“ каже Нена и заверенички намигне, а мама каже тихо својој пријатељици:

„Мислила сам да познајем своју децу, али видиш – позориште.“

„Знаш шта, Сања“ каже Сара „ти заборави на фил, а ја ћу на ову твоју заверу, важи?!

Важно је да се ми слажемо, јер ми смо сестре.

Али, ипак, то је моја торта за мој рођендан.“