Аутор: Видосава Стојшин - Неда

Цветић

ЛИЦА: Цветић, Лептир, Земља, Сунце, Киша, Ветар, Дуга
МЕСТО: Ливада

Трава се зелени. Цвет отвара очи, расклапа латице, протеже се, зева. Насмеши се, затрепће као иза дугог сна.

ЦВЕТИЋ: О, ја сам цвет (окреће се око себе), а ово је свет. Баш лепо! Тек сам рођен и мислим да ми се овде свиђа.

(Лети лептир и примети цвет, лети око њега и полети даље).

ЦВЕТИЋ: Хеј, стани! Ко си ти?

(Лептир стане, а онда се врати)

ЛЕПТИР: Ја сам лептир.

ЦВЕТИЋ: Ја сам цвет. Дођи да се играш са мном!

ЛЕПТИР: Знам ја ко си ти, али не могу сада да се играм с тобом, јер ме зове мама.

ЦВЕТИЋ: Добро (тужно, а онда зачуђено): Мама?! А где је моја мама ?! (Сагне се и пита Земљу)

ЦВЕТИЋ: Јеси ли ти моја мама?

ЗЕМЉА: Не, нисам.

ЦВЕТИЋ (пружа руке према Сунцу): Хеј, јеси ли ти моја мама?

СУНЦЕ: Мене питаш? Не, нисам ја.

ЦВЕТИЋ (Гледајући како ветар дува) викне: Ти си сигурно,моја мама!

ВЕТАР (удаљавајући се): Нисам…нисам…нисам.

ЦВЕТИЋ (обраћа се киши, затварајући латице) :Мама,мама…

КИША: Нисам ја,цветићу, твоја мама.

Цветић почиње да плаче, тихо, а онда све гласније.

ЦВЕТИЋ (јецајући): Ја немам маму. Има је лептир, бубица, птица, а ја…ја немам.

Појављује се дуга.

ДУГА: Не плачи, цветићу! Ниси сироче. Земља, Сунце, Вода и Ваздух су ти помогли да се родиш. Семенце из кога си настао, Сунце је миловало својом светлошћу и топлином, Вода и Земља су га појиле и храниле а Ваздух му помогао да дише. ПРИРОДА је твоја мајка.

Цветић брише сузе, смеши се и каже: Хвала ти, драга Дуго. Ти си учинила да будем срећан цветић и да певам.

ЦВЕТИЋ:

ЧУЈТЕ ИСТИНУ

ТО НИЈЕ БАЈКА

ПРИРОДА МЕ РОДИЛА

ОНА МИ ЈЕ МАЈКА.