Аутор: Видосава Стојшин - Неда

Побуна

Лица:сунђер, табла, креда, столице, клупе, деца
Место радње: учионица

ТАБЛА (тихо): Сунђеру, јесу ли сви отишли?

СУНЂЕР (завири иза врата, погледа кроз прозор): Јесу. Не брини.

ТАБЛА: Баш сам се уморила. Пишу, бришу, не мисле, па погреше, па опет пиши, па опет бриши. Цео дан сам мокра. Није чудо што ме боле леђа.

КРЕДА: А шта мислиш – мени је лакше! Потроше ме брзо, али то није проблем. Користе ме често као оружје и гађају се међусобно. Знате оног из последње клупе?! Е, тај ме је бацио тако да сам прелетела пола учионице и ударила главом о прозор. Имам чворугу.

КЛУПЕ: Шта бисте рекли да сте на нашем месту: пењу се на нас, преврћу нас и пишу љубавне поруке на нама. Шта да радимо? То се више не може издржати!

ТАБЛА: Имам идеју: хајде да идемо у свет!

СВИ: Важи. Идемо!

СУНЂЕР: А где је свет?

ТАБЛА: Па,…овај…не знам.

КРЕДА: Хајде да се сакријемо да видимо шта ће без нас!

КЛУПЕ: Супер! Идемо брзо! Звонило је за крај одмора, сад ће они да утрче, (Деца утрчавају у учионицу и стају запањено, трљају очи, не верују у оно што виде-учионица празна)

ДЕЦА: Шта је ово?

ПРВО ДЕТЕ: Нема табле…

ДРУГО ДЕТЕ: Ни сунђера…

ТРЕЋЕ ДЕТЕ: Нема наших клупа…

ЧЕТВРТО ДЕТЕ: Нема ни креде…

СВА ДЕЦА: Ово није могуће! Шта сад да радимо?

ПЕТО ДЕТЕ: Можда смо ми криви што нема ни табле, ни сунђера, ни клупа, ни креде.

СВИ: Како ми?!

ШЕСТО ДЕТЕ: Гађали смо се сунђером и кредом…

СЕДМО ДЕТЕ:…превртали клупе и писали по њима.

(Сва деца седну на под)

ОСМО ДЕТЕ: Нисмо се понашали као прави ђаци, то морамо признати.

СВИ: Признајемо.

ДЕВЕТО ДЕТЕ: Више никада се тако не бисмо понашали само када би се вратила табла, креда, клупе, сунђер.

(Табла, клупе, сунђер и креда провирују иза врата): Стварно?! Обећавате ли?

ДЕЦА (радосно): Обећавамо!

СВИ (певају):

МИ СМО ДЕЦА ВЕСЕЛА

ТРА-ЛА-ЛА, ТРА-ЛА-ЛА

УЧИЋЕМО, РАДИЋЕМО

НЕКА СВАКО ЗНА